Лепо понашање
Кориговање ученичког понашања не захтева увек грандиозну процедуру. Редовно инсистирање на лепом понашању значајно би утицало на поправљање понашања код деце. Двадесет први век је, бар кад су у питању јавне школе, дефинитивно раскрстио са обичајем да се у школи носе папуче и униформе. Понашање ученика и наставника је у односу на период од пре неколико десетина година, прилично измењено. Ова слика присутна је у свим земљама, на свим континентима и како закључују статистичари школске праксе, није увек у вези са социјалним статусом породице из које ученик потиче. Баш напротив, док су некад код деце проблематичног понашања обележавани ученици који су потицали из породица слабијег материјалног стања, данас је та "линија разграничења" потпуно избрисана. Чак деца богатих родитеља често предњаче у демонстрацији лошег понашања. Неприкладно понашање, непристојност и неваспитаност деце постали су заштитни амблеми нашег времена. Статистика у Србији се вероватно по томе неби много разликовала од статистика других земаља. Увођење грађанског васпитања и веронауке у школе је оцењено као одличан потез. Издвојено је време у којем се деци пружа прилика да се између осталог, упознају са важним моралним аспектима социјализације, и науче поштовању своје и туђе личности. Међутим, иако настава грађанског васпитања и веронауке превазилази почетне тешкоће и даје прве резултате, остаје отворено питање да ли су ови часови и једино време када треба ученике подучавати лепом понашању, поштовању и култури. Хил Волкер, професор на универзитету у Орегону и директор тамошњег института за проучавање насиља и деструктивног понашања, тврди да кориговање ученичког понашања не захтева увек грандиозну процедуру, и да би инсистирање наставника на употреби старих правила доброг и лепог понашања значајно утицало на поправљање понашања код деце. Према Волкеру, у складу са новим манирима, ученицима је потребно увек давати лични пример: насмејати се, рећи "хвала", "молим", "изволи", и уопште обраћати му се са пуно поштовања. У зависности од предмета који предаје и времена које му редовно градиво оставља, наставник би требао да подсећа ученике на правила лепог понашања на различитим местима и да у раду са млађим ученицима, инсистира на демонстрацији лепог понашања кроз игру. У својој студији која се тиче учесталости вербалног насиља које ученици показују према старијима, посебмо наставницима, Волкер наглашава да савремени живот намеће већини ученика и њихових родитеља такав темпо да деца дословно "подижу сама себе" и да им је појам лепог понашања и поштовања према другој особи често непознат. Осим тога познато је да тзв. двоструко понашање ученика код којих у породици није грађена свест о правилима понашања и поштовања других људи. У америчким школама је примећено да су понека деца која редовно посећују верску наставу у цркви склона вербалним, па чак и физичким изгредима ван црквено-васпитног окружења. Волкер ову појаву објашњава чињеницом да се у свести деце формира посебан однос према часовима на којима морају да буду добри и да се понашају лепо и да ови часови постају супротност настави на којој неморају баш тако лепо да се понашају, са изговором да су и наставници на редовној настави много мање "васпитани" него наставници у цркви или некој другој установи коју посећују.
